Preveo i priredio: Slavko Šćepanović


Uz svu svo­ju po­li­tič­ku po­di­vlja­lost, Ba­kić je znao ko­je par­ti­je po­sto­je u Ru­si­ji, ali je pre­go­vo­re me­đu nji­ma shva­tao na­iv­no, ne­u­ko i is­po­sta­vi­lo se da bi pre­ma nje­go­vom mi­šlje­nju bi­lo naj­bo­lje da ih uop­šte ne­ma. Stu­pa­ju­ći na po­lo­žaj „vr­hov­nog go­spo­da­ra”, Kol­čak je u sve­ča­nom, pri­je­sto­nom go­vo­ru obe­ćao svo­joj ka­ma­ri­li da ne­će ići na „po­gi­belj­ni put par­tij­no­sti”. U Ba­ki­će­vim kru­go­vi­ma te ri­je­či su shva­će­ne kao znak čvr­ste vla­sti, bi­se­rom iz­i­gra­va­le de­mo­kra­ti­ju, gr­di­le bolj­še­vi­ke za vra­ća­nje na front, za ras­tje­ri­va­nje osni­vač­ke skup­šti­ne, za brestski mir... Za tu igru Ba­kić je za se­be oda­brao, ka­ko je on mi­slio, ugod­nu ma­sku slo­ve­no­fi­la. Tu ma­sku ni­je ski­dao ni na su­du.
– Plat­for­ma slo­ve­no­fi­la je mo­nar­hi­ja. Op­tu­že­ni, da li je va­ma bio po­tre­ban car?
– Ni­je.
– Ali slo­ve­no­fi­li­ma je po­tre­ban car? Nji­ma ni­je po­treb­na re­vo­lu­ci­ja. Da li ste či­ta­li ne­ku knji­gu, ili bro­šu­ru o to­me?
– Ne, ni­ka­ko.
– Šta on­da, po va­šem mi­šlje­nju, uje­di­nju­je slo­ve­no­fi­le?
„Na­ši ne­pri­ja­te­lji su – Njem­ci” – pri­če­kaj­te – ja to do­bro znam.
– Da li je to ne­ki ci­tat?
– Da... U Pa­ri­zu... na skup­šti­ni srp­skih stu­de­na­ta – Ba­kić tr­lja nos – sad se sje­ćam, „u pro­šlom vi­je­ku voj­sko­vo­đa Sko­be­lov je go­vo­rio Sr­bi­ma da je rat... pa da, da je rat iz­me­đu Sr­ba i Tev­to­na ne­iz­bje­žan. I da će bi­ti dug, stra­šan i kr­vav.”
– Zna­či, slo­ve­no­fi­le, po va­šem mi­šlje­nju, uje­di­nju­je za­jed­nič­ki ne­pri­ja­telj – Njem­ci? I šta još? Ja­sno, ja­sno. Vi ni­je­ste te­o­re­ti­čar. On­da mi ob­ja­sni­te ka­ko ste se vi po­ni­je­li pri­li­kom na­pa­da Nje­ma­ca na Pskov?
Ću­ta­nje.
– U tom slu­ča­ju da vi­di­mo šta o to­me ima u pred­me­tu.
Od­mah se is­po­sta­vi­lo da je Ba­kić, po­sli­je fe­bru­a­ra, iza­šao iz ta­ko­zva­nog re­zer­vnog ofi­cir­skog sa­sta­va Ke­ren­skog i od­mah se uto­pio u svo­je pri­želj­ki­va­no šver­cer­sko mo­re, ovo­ga pu­ta u Ga­to­či­ni. Na­red­ba So­vje­ta bolj­še­vi­ka vra­ti­la ga je u ar­mi­ju. Pri­mio je pet­sto če­tr­de­set pe­ti pje­šač­ki puk, ali je u fe­bru­a­ru 1918. go­di­ne, uoči bit­ke sa Njem­ci­ma kod Psko­va, uz po­moć srp­ske mi­si­je, iz­dej­stvo­vao vi­zu za po­vra­ta­ku Sr­bi­ju i na­šao se u... Sa­ma­ri. Sa­ma­ra je tih da­na bi­la stje­ci­šte če­ho­slo­vač­kih le­gi­o­na­ra, ko­ji su se taj­no oku­plja­li u Stri­kov­skoj ba­šti na Vol­gi. Tu se raz­buk­ta­vao zlo­kob­ni pla­men bje­lo­če­škog ustan­ka.
– Tu­ži­lac sma­tra da su srp­ska vi­za i Sa­ma­ra pod­va­le ko­joj ste vi pri­bje­gli da bi­ste iz­bje­gli rat sa Njem­ci­ma. Da li je tu­ži­lac u pra­vu?
– Ne sa­svim... Ali, uglav­nom, je­ste...
– Tu­ži­lac da­lje sma­tra da je iz­bje­ga­va­nje du­ga, sa oči­gled­nom na­mje­rom da se pri­đe bi­je­li­ma, iz­da­ja cr­ve­ne za­sta­ve. Da li je u pra­vu?
– Ne. Ja sam stvar­no že­lio da ot­pu­tu­jem u Sr­bi­ju. Ali... Ali sam se pre­do­mi­slio.
– Ka­kav je vaš od­nos pre­ma ok­to­bar­skoj re­vo­lu­ci­ji?
– Hm... hm... Uglav­nom, ne­ga­ti­van. Pla­šio me prin­cip kam­pa­nje u ar­mi­ji.
– Šta ste ra­di­li u Sa­ma­ri?
– Tr­go­vao sam.
– Či­me, uz­gred re­če­no?
– Še­će­rom. U op­ti­ca­ju je bi­la i ru­ska ka­fa, za­tim i... dam­ski ste­zni­ci od sa­te­na.
Pred­sje­da­va­ju­ći se na­mr­štio.
– Za­tim?
– Po­ku­ša­će­mo da utvr­di­mo slu­žbe­ni spi­sak bi­je­lih. Na­ve­di­te da­tum va­šeg re­dov­nog ime­no­va­nja, ime voj­nog star­je­ši­ne ko­ji je iz­dao na­red­bu, vaš čin, du­žnost i ta­ko... put od Sa­ma­re do Mon­go­li­je?
– Ra­zu­mio sam pi­ta­nje i od­go­vo­ri­ću: 2. ju­la 1918. go­di­ne, ge­ne­ral Le­be­djev...
– Da vam po­mog­nem, ge­ne­ral Le­be­djev vas je ime­no­vao...
– Za na­čel­ni­ka dru­ge Si­zran­ske stre­ljač­ke di­vi­zi­je i ko­man­dan­ta Si­zren­ske gru­pe Kol­ča­ko­ve voj­ske. Do­bio sam čin pot­pu­kov­ni­ka.
Opro­ba­ni put voj­ne lek­si­ke. Sa­da se Ba­kić ne spo­ti­če o sva­ku ri­ječ.
Da­lje!
– Še­sna­e­stog fe­bru­a­ra 1919. go­di­ne do­bi­jam pod ko­man­du če­tvr­ti Oren­bur­ški ar­mij­ski kor­pus i una­pre­đe­nje u vi­ši čin – ge­ne­ral–ma­jo­ra. Za­tim, u do­li­ni Iši­ma... sje­ćam se gdje, ali na­ža­lost, ne i ka­da.
– Ali oči­gled­no, pam­ti­te po­sli­je ko­jih do­ga­đa­ja?
– Da. Do­ga­đa­ji su tač­ni? Ge­ne­ral Be­lov se boč­nim kre­ta­njem po­za­di­ne i či­ta­vog fron­ta iz­lo­žio uda­ru cr­ve­ne voj­ske i ta­ko une­sre­ćio či­ta­vu jed­nu gru­pu. Ja sam, pak, lič­no na­red­bom ata­ma­na svih ko­zač­kih voj­ski Ru­si­je ge­ne­ra­la Du­to­va, sa ostat­kom kor­pu­sa stu­pio pod nje­go­vu ko­man­du. I moj čin, ta­ko­đe.
– Da­lje!
– Da­lje Anen­kov, glad, ti­fus...
– Bjek­stvo u Ki­nu i in­ter­ni­ra­nje?
– Tač­no. I, ako tre­ba da na­sta­vim, u Ki­ni mi je po­no­vo nad gla­vom bio ge­ne­ral Du­tov. Tek 1921. go­di­ne, po­sli­je 25. ju­na, sam po­stao slo­bod­ni ko­zak. Tog da­na, u svom šta­bu u Saj­du­nu, ge­ne­ral Du­tov je ubi­jen.
Sa po­sled­njim ri­je­či­ma, pre­ko nje­go­vog li­ca, kao le­pr­ša­va sjen­ka, pre­le­tio je je­dva pri­mi­jet­ni osmi­jeh. Pr­vi osmi­jeh na klu­pi op­tu­že­nih u du­gim ča­so­vi­ma pro­ce­sa. Ba­kić ga je istog tre­nut­ka sa­krio, ali je on pri­mi­je­ćen. Olov­ke re­por­te­ra su ga za­bi­lje­ži­le i ovje­ko­vje­či­le, a sud­ska hro­ni­ka će re­gi­stro­va­ti i ko­ri­sti­ti taj de­talj sa su­đe­nja.
Smrt u Saj­du­nu je, oči­gled­no, zbog ne­če­ga, pri­jat­na op­tu­že­nom. Zbog če­ga? Ba­kić je vje­ro­vao u svo­ju zvi­je­zdu, vi­dio ju je vi­so­ko i bio je uvje­ren da će nje­go­vo ime osta­ti u isto­ri­ji. Naj­o­štro­um­ni­ji u nje­go­vom šta­bu su go­vo­ri­li da „ru­ko­vo­de­ći vrh” ni­je baš naj­po­god­ni­ji za ulo­gu Na­po­le­o­na, jer ne­ma ni im­pe­ra­tor­ski tr­bu­ščić, ni­ti tro­u­gli še­šir. On sam je ozbilj­no shva­tio la­ska­va pred­vi­đa­nja ula­gi­va­ča ko­ji su ga već vi­dje­li na upra­žnje­nom po­lo­ža­ju „vr­hov­nog vla­da­ra”, ili čak ru­skog ca­ra. Po­sli­je ubi­stva Du­to­va, Ba­kić ni­je htio da pri­zna ni­či­ju vlast, o če­mu je iz­dao i ob­ja­vio i na­red­bu, da­ti­ra­nu 3. mar­ta 1921. go­di­ne: „Pot­či­nje­na mi voj­ska, kao voj­ska Sve­ru­ske vla­de, na če­lu sa ge­ne­ra­lom Kol­ča­kom, vla­de ko­ja vi­še ne po­sto­ji, pri­rod­no ne mo­že bi­ti za­kon­ski pot­či­nje­na ni­ko­me osim me­ni”.
Pred­sje­da­va­ju­ći: Is­tra­ga tvr­di da su na ri­je­ci Emilj, gdje je lo­go­ro­vao vaš kor­pus po­sli­je bjek­stva iz Ru­si­je, pre­ma ne­či­joj iz­ja­vi ca­re­va­li „ba­ti­na i me­tak”. Is­tra­ga tvr­di da ste vi lič­no, na oba­li ri­je­ke, sje­kli ba­ti­ne i lič­no ba­ti­na­li lju­de i voj­ni­ke i ci­vi­le i da je vaš kon­voj stri­je­ljao voj­ni­ke i ko­za­ke u ko­je se po­sum­nja­lo da su cr­ve­no na­str­o­je­ni, po­ne­kad po od­lu­ci polj­skih su­do­va, a po­ne­kad i bez su­do­va i is­tra­ge. Da li je is­tra­ga u pra­vu u toj tvrd­nji?
Ba­kić: Ne. Eg­ze­ku­ci­ja je bi­la uki­nu­ta. Ja to do­bro znam.
Pred­sje­da­va­ju­ći: Da. A stri­je­lja­nja?
Ba­kić: Eg­ze­ku­ci­je su se mo­žda do­ga­đa­le na zlu ini­ci­ja­ti­vu po­slu­šni­ka...
Pred­sje­da­va­ju­ći: A stri­je­lja­nja?
Ba­kić: Stri­je­lja­nja ni­je bi­lo?
Pred­sje­da­va­ju­ći: Ta­ko će­mo i za­pi­sa­ti: Stri­je­lja­nja ni­je bi­lo. A sa­da po­ku­šaj­te da se sje­ti­te i od­go­vo­ri­te mi na još jed­no pi­ta­nje. Za­u­zev­ši Ša­ra-Su­me, vi ste ob­ja­vi­li da je grad rat­ni pli­jen i obje­kat tro­dnev­ne ne­kon­tro­li­sa­ne pljač­ke. Vi tvr­di­te da se­be sma­tra­te de­mo­kra­tom? A šta ste bi­li u gra­du Ša­ra-Su­me, vas­kr­sa­va­ju­ći di­vlje obi­ča­je ca­ra Ku­ču­ma?
Ba­kić: Ni­je­sam odo­bra­vao pljač­ku gra­do­va.
Pred­sje­da­va­ju­ći: Ali o to­me po­sto­je do­ka­zi. Po­red onih što su pljač­ka­li i bi­li pljač­ka­ni, pi­sma, iz­vje­šta­ji, ko­nač­no i sa­ma či­nje­ni­ca: opljač­ka­ni i opu­sto­še­ni gra­do­vi.
Ba­kić: Pljač­ka­še sam ja pro­go­nio. Sa­mo njih...
Pred­sje­da­va­ju­ći: Šta da ra­di­mo? U tom slu­ča­ju pi­ta­će­mo se­kre­ta­ra... tom... tom se­dam­na­e­sti i po­ku­ša­će­mo da ovo pre­da­va­nje za­vr­ši­mo oči­gled­nim sred­stvi­ma.
(Na­sta­vi­će se)